О књизи: 1986 / „...Он је сам запалио неколико шибица одједном и забио их у сламнати кров колибе. Слама се запалила као барут. Плави дим се дизао и јурио дуж стрехе. У ваздуху се осећао мирис паљевине... Прохоров је тужно погледао своју горућу колибу, саграђену за њега марљивошћу добрих људи, погледао поново и одмахнуо руком Убрзо је пламен запуцкетао, пробијајући се по смоластој шуми. а за неколико минута већ је цела колиба била у пламену. Од појачане промаје ваздуха почеше да шуште врхови најближег дрвећа; уз густе облаке дима, до неба је полетела киша варница. Вечерњи ваздух, донедавно тако чист и мирисан, мирисао је на смрад и чађ... У шуми су се згуснуле сенке.…»